Svest

… Ako te ikad zaboli
Ono što si mislima priželjkivao
Ako te bol skrha i slomi
Ako svuda oko sebe budeš video tamu
Dok se batrgaš u živom blatu sumnje i nepoverenja
Zakorači ćeš u samotno bespuće tuge i videti sopstveni odraz iscrtan dimom prolaznosti.
Videćeš sve ono što postoji zapakovano u kutijima podsvesti
Ono što te nanovo podseća da si živeo, videći tragove šibanja i milovanja života.
U svakom koraku čućeš topot prošlosti, odjek budućnosti
Ali samo ono što sada udišeš je stvaranost postojanja
Izdigni se iznad vrhova sopstvene biti
U toj beličastoj izmaglici stvarnosti
Ti jesi ono što jesi
Čista nepromenljiva svest
Samo To – večno je.
Prihvati sve i živi.

Autobigrafija života

Razlivene boje oslikane na licu
Licu koje svojim crtama piše autobiografiju života.
Svaki milimetar kože, pamti one najteže boli
I najsrećnije trenutke…
Paučine sasečene pogledom radoznale devojčice, koja gleda u novo otvoreni vrt nade.
Rušeći tabue i iskrivljenje priče o snazi ljubavi.
Ljubav nikad ne umire, ona je večni plamen…
Gasi se samo kod onih koji ne znaju da vole
Ljubav nikad ne umire…
Ona je najtananiji titraj i muzika duše…

Vitez i zvezda

Tražim proleće među tvojim prstima,
Gde su visibabe odavno procvale,
Tražim slapove nežnosti
Koji izviru na visokim planinama tvoje hrabrosti.
Ti viteže beskrajnog prostora
Koji ne sediš za stolom,
nego na tronu ljudskosti
Ti čiji je oružje, moćnije od mača
Kojim sečeš još uvek neizgovorene reči
Koje gađaju ljudska srca,
jače od najotrovnije strele

U tvojoj snazi su
Krila najvećih orlova divljine.
Ti vitez svetlosti
Ja zvezda,
odletela iz zvezdanog jata,
Tražeći komadić koji nedostaje
Našli smo sklonište u zagljaju večnosti.

Šetači snova

U naletima vetra koji raspršuje tragove bogova, u velikom beskrajnom prostoru traženja i nadanja… Postoji pećina u kojoj odjekuje molitva vernika, kao zvona crkava… U njoj se nanovo rađaju oni koji žive u duhu… Oni koji osmehom oluje umiruju…
Njihova srca su u med umočena, mirišu na ivanjsko cveće, imaju oči u kojima stanuju ptice selice, koje gnezda paperjem snova oblažu… Dok hodaju, prašinu smiruju… Šetači snova iz zvezdanog semena…tu su kao putokazi, skretničari na putu istine i pravde… Prepoznaj ih, prepoznaj se😇

Vera

U sunovratu vremena
Na litici prolaznosti stoji ovaj svet
U grabežu i metežu
U zlobi i teskobi
Ljudi se batrgaju
Kao davljenici u živom blatu
Što više grabe, sve više tonu…

Eh kakav je čovek postao,
Kako je sa staze ljubavi skrenuo.

Gde je zaboravljeno
u kom vremenu je ostalo
Ono malo ljudskosti i dobrote
Da vodi ovaj svet
Da vodi svako srce
Koje kuca samo zbog ljubavi.

Svetlost se gasi,
U nekima i pre nego što je zasijala
Izgubljene duše
Tumaraju po đubrištu tame

Zli vrebaju iz svake rupe
Iz svake senke
Tražeći žrtve
Tražeći pione

A onaj koji nas stvori
Od svojih ruku
Onaj koji svetlost nam dade
Posmatra…
Ali i pruža ruke onima
Koji vešto zaobilaze svratišta lažnog sjaja
I razvrata duša.
Brine o onima
Koji dišu za njega…

Znaj da ljubav nema kraj
Da vera je pobeda straha
Da milost je dar
Da duh je svetlosti sjaj…

Točak vremena

Možda smo se slučajno dotakli

Dok smo zamišljeno koračali ulicama prošlosti

Možda si me slučajno pogledao,

očima prepunih paperjastih snova

Ulazeći u moj pogled kao hrabri vitez

Koji krči puteve do svoje ljubljene…

Na raskrsnici puteva, gde ukrštaju se

Nepokolebljiva vera, nada, ljubav i istina

Na modrom asfaltu sudbine sedi sumnja,

Motreći ispod oka na svakog slučajnog prolaznika,

spremnog da iskorači iz svakodnevnice ljudskog postojanja.

Dok je svako od nas zanesen mislima kojima stvara svet,

kojima kroji sadašnjost…

U velikoj praznini, magičnom postojanju Svemira,

vibriraju naše duše, sijajući svetlost koja obasjava polja lavande,

unoseći mir i spokoj…

Možda smo hodali udaljenim svetovima

Držeći se za ruke, bosih stopala i ostavljajući prašinu zvezda za sobom

Ili smo na vrhovima prstiju plesali najljubavniji ples spoznaje

da smo oduvek spojeni nitima beskraja koji u nama odzvanja kao najlepša melodija Univerzuma…

Ti i ja u večnom točku vremena