Put duše

14203305_584581711724543_8591335880088767989_nOduvek je osećala da je sa razlogom ovde. Dugo se pitala zbog čega je njeno postojanje važno.
Iako često ne shvaćena od okruženja, vrlo dobro je znala da je podržana iz viših sfera i da je pod lupom posmatran svaki njen korak.
Znala je da će doći i taj dan kada će se sve razjasniti i kada će shvatiti svoju svrhu.
Lutala je godinama, spotičući se i o najmanji kamenčić… Padala je, ustajala i nanovo dobijala snagu za dalje… Zatvarala se unutar sebe i ćutala… U toj tišini, odgovori su bili najglasniji.
Često se plašila da će biti odbačena, ako bude počela da ih živi. Znala je da smo društvena bića i da je prirodno da nismo sami. Ne zna ni sama kako je znala, ali je znala da mesto sa koga dolazi izgleda drugačije, da je ispunjeno svetlošću, ljubavlju i zajedništvom…
Ovde je često nailazila na osudu, jer je bila drugačija…slobodna, otvorena i radosna…
Videla je ljude koji su toliko sebični, posesivni. Znala je da se odnosi ne grade da sputavanju, nego na slobodi. Niko nikog ne poseduje, svako je sam svoj vlasnik, sebe i svog života.
Pitala se kako ljudi mogu živeti u takvim odnosima, gde je Ego jači od ljubavi.
Rekla je da će radije biti sama nego u odnosima koji je uništavaju. Jedino sloboda daje krila i mogućnost unutrašnjeg rasta. Iako je često baš takav jedan odnos roba i vlasnika, uzrok buđenja iz sna. Sna iluzije, da je potrebno da živimo život kakav nam ne priliči…
I sama je bila sopstveni zarobljenik, birajući iskustva koja su je udaljavala od sebe, a jedno ju je vratilo na pravi put… Put duše
Njena spoznaja je otvorila vrata koja je davno zatvorila. Spoznavši sebe i svoju svrhu, prepustila se, zavolela svaki deo postojanja.
Uvidela je da mnogi žele da budu ulovljeni u zamku, da bi se tako kroz patnju probudili…
Sada patnja nema smisla.
Ljubav je ta koja preuzima primat nad njenim životom…

Advertisements

Dar

14202787_583174275198620_8015649772462738969_n

Godine su prolazile…
Nije prestala da veruje da u svakom čoveku postoji dobro. Iako su toliko puta pokušali da je ubede da je drugačije. Da je surovost, mržnja ono što nam je dato od Boga, a ne da je to stečeno za života… Svi ti koji su se pokazivali najsurovijim, u nekom delu života, bili su jako emotivno povređivani, često od svojih najbližih. Znala je da je svako imao slična iskušenja… Imala ih je i ona. Mnogo… Srećom je satkana na takav način da je sve ono loše otpadalo kao na jesen lišće sa drveća, nije se kod nje dugo zadržavalo. Nije znala ni sama kako je uspevala da tugu preokrene u smeh… Da teši mnoge svoje drage prijatelje i da im daje podršku u teškim trenucima.
Prepoznala je svoj dar, da svojim postojanjem utiče na druge, tako što će se otvoriti i biti ono što uistinu jesu. Sve je to išlo spontano, nije ulagala napor, niti je imala nameru da to svesno čini. To se prosto samo od sebe dešavalo. Uživala je posmatrajući drage ljude kako se otvaraju kao cvetove pod sunčevim zracima… To je činilo srećnom..
Shvatila je da je otvorenost pokazatelj poverenja i ljubavi…
Često je nailazila na zid… Od onih koji su se zatvorili, i nisu želeli da dozvole da ikad budu povređeni. Plašili se, ne znajući da je njihova odluka da li će to dozvoliti ili ne. Njihov izbor je biti i ostati zatvoren, bez želje da uživaju u čaroliji razotkrivanja sebe…sebi i drugima..

O kako je volela da svakodnevno upoznaje deo sebe za koji nije znala da postoji. Na to su je često pokretali ljudi i situacije na koje je nailazila. Shvatila je da tako biva sve bliža sebi…

Nastaviće se…

Sjaj u očima

Фотографија корисника Jelena Novović

Znala je da se u očima oslikava unutrašnji svet. Oduvek je volela da gleda ljude u oči direktno, bez straha i nije joj je dopadalo, kada su ljudi skretali pogled. Znala je da te osobe pokušavaju da sakriju svoju emotivnost, nesigurnost. Sa onima koju su otvoreno uzvraćli pogled, uživala je u nemoj igri razotkrivanja… Toliko toga je prepoznavala gledajući druge. Često se pitala gde je taj neko u čijim očima će videti oslikani beskraj. U čijim dubinama će lagano nestati i da neće poželeti da se vrati…
Godine su prolazile… U svakom oku je našla po delić sebe, ali nije bilo onih očiju za kojima je toliko čeznula…
Već je prestala da se nada… Živela je srećna koračajući kroz život, ispunjavaću ga stvarima koje su je gurale napred, uzdižući je sve više ka sopstvenoj spoznaji.
Volela je oduvek da piše… Kako joj je život bio ispunjen različitim iskustvima, često je taj svoj dar, sklanjala u ćošak, praveći se da ne postoji, jer joj je tako bilo lakše da obitava u nekim odnosima. Nisu to bile oči, ni nalik onima za kojima je vapila, ali je ipak ostajala tu, sa tim nekim, u nadi da će se nešto promeniti…
Sve se promenilo kad se promenila ona… Kad je odlučila da više nikada neće raditi stvari koje je udaljavaju od njene svrhe, od nje same. Počela je da piše svakodnevno.. U svaku pesmu je utkala deo sebe, ostavila trag svojih osećaja koje je u sebi nosila… Mnogi su se prepoznali u njenim rečima, koje su bile poziv na buđenje.
Nju je sve to neizmerno radovalo i davalo joj potvrdu savršeno uređenog puta…
A kada je tog leta srela njega…
Shvatila je da je u svakoj svojoj pesmi ispisivala zov… Koji je on vođen dušom, čuo…
Mogli su satima da leže jedno pored drugog, gledajući se, razmenjujući najtananije niti sopstvenog postojanja… I nestajali, da bi se ponovo vraćali i osećalii…
I voleli… Duboko, beskrajno..

Nastaviće se….

Ona

goddess-flight

Bila je osoba sa stavom. On je često plašio ljude i nagonio ih je da se povuku. Nije ona bila puna sebe, više je bila svesna sebe, i svega onog što je u sebi nosila. A nosila je toliko toga…
Često je bila usamljena, jer nije želela društvo po svaku cenu. Znala je da za prave stvari treba imati vere i strpljena.
Bila je srećna i u toj svojoj samoći. Znala je potajno da uistinu i nije sama. Da je od dolaska na svet imala podršku od bića iz viših sfera, sa kojima je kao dete bila povezana.
Njena radoznalost joj je često donosila probleme, ali ona ih je rešava sa entuzijazmom.
Znala da je sa svakim savladim problemom ide na višu lestvicu ka svom cilju.
Vremenom je taj njen stav počeo da privlači slične osobe u njen život…
Okružila se dobrim ljudima, a kao nagrada joj je bio susret sa njim…
U tom susretu je zbrisano sve što je postojalo… Predala se…
Živi, voli, piše…
Nastaviće se…

Svetlost buđenja

images (5)

Ona je oduvek znala da postoji neki drugi svet izvan njene glave. Taj neki svet kojem nije želela da pripada. Koji je bio sve ono što joj je pokazivalo da postoji dualnost izvan svesti. Tamo u tom svetu živeli su neki čudni ljudi, koji nisu mnogo vremena posvećivali sebi, već su nekako bili preopterećeni dešavanjima u koja često nisu ni bili direktno uključeni. Bilo joj je strano da postoje ljudi koji u sebi gaje osećaje poput mržnje, osude. Ali videla ih toliko puta kada je dolazila sa druge strane duge.
Često je sedela na oblaku iznad grada i posmatrala užurbanost. Pitala se… Gde li žure?
Njihova lica su bila zabrinuta, nesrećna… Shvatila je da svakodnevno idu na isto mesto i da tamo nešto rade. To nešto ih je sve više udaljavalo od njih samih… Odavno nije čula smeh. Dece više nije bilo po parkovima, sedela su ispred svetlećih ekrana… Taj svet je postao jedna mračna strana kosmosa…
Odlučila je da neće odustati i da će im pokazati da svako može da bude srećan. Upalila je svetlost i počela da dotiče svakog prolaznika. Neki su se blago osmehnuli i u njima je počeo proces transformacije, a neki su naglo ustuknuli i još više se zatvorili… Svako je reagovao na svoj način spremnosti za evoluciju i uzdizanje svesti… Proces je počeo… Buđenje je u toku…
Nastaviće se…

Osmeh

cropped-12688305_10153836231204019_5853267867817307955_n.jpg

Bila je lepa devojka, ono što ju je najviše krasilo bio je njen osmeh. Šetajući ulicom, smešila se slučajnim prolaznicima, koji su bili poprilično zbunjeni , ne očekujući da se baš njima osmehuje. Njen hod je bio lagan, nekako lepršav, kao i ona sama… Hodala je u ritmu muzike koja je svirala u njenom srcu od kako je postala svesna sebe… Nisu za nju bile važne stvari, koje su druge devojke bacale u očaj ukoliko ih nemaju . Ona je vapila za nečim, što drugi nisu ni pomislili da postoji. Želela je da prosto bude potpuno slobodna od svih stega koje je ponekad bezuspešno pokušavala da ostavi iza sebe, a bile su joj kao podsetnik da ima još puno toga da nauči,..
Bila je drugačija… Leptiri i vilin konjici su sami dolazili do njenog dlana i tu na njima gledajući linije izbrazdane tražili malo ljubavi koje je ona u sebi nosila kao amajliju. Sve je to bio njen zov, njenom nikad zaboravljenom delu sebe koje je ostavila negde gore daleko, ne verujući da će se ponovo prepoznati, osetiti i spojiti u celinu…
A desilo se baš onda kada je bila potpuno spremna iako nenadano Taj deo nje se pojavio, prepoznavši je kao deo slagalice koji nedostaje da bi slika bila potpuna… Kada su se spojili, tada je sve nestalo … Tada su počeli da postoje kao Jednota, oslikana u svemu…
Od tada više ništa nije bilo isto… Sve se promenilo.. I ona i svet…
Tada je postojao samo jedan cilj… Stopiti se sa svim… Biti…

Tvoji koraci

​​Prepoznajem tvoje korake i kada hodaš delekim stazama postojanja, skrivenim za slučajne prolaznike. U meni odjekuju kao topot, kao zvuk afričih bubnjeva u divljem plesu prizivanja duha spasa za još jedan dan kiše… Ja ne znam kako smo se prepoznali, u mnoštvu tuge i jada… U svetu obmane i laži, gde ljudi žive u mrtvim telima, sakriveni iza bezbroj maski, plašeći se života više nego smrti. Tražili smo se svetlima duše, u tamnoj noći, pred svitanje…

Za mnom je išla moja tamna senka. U svakom pokušaju da je se oslobodim, postajala je još veća… Pustila sam je da vlada, da pokaže svu svoju moć. U toj tami, mraku pojavio se tračak svetla.. Svetlucava iskra… Duša

Vidim tebe kako se boriš sa svojim demonima prošlosti. Sada znam, iste smo bili bitke, svako na svoj način i za svoje oslobođenje.. Zato smo se i sreli, napaćeni, ali ipak radosni, jer smo pobedili…

I kada nisi tu kraj mene, tvoje prisustvo je u meni… Osećam te jako, jer ti si onaj deo koji je nedostajao da budem cela, kompletna.