Naš dan

Dani su odavno okrečeni u belo.
Ukrašeni su sa
žutim narcisima i mirisnim đurđevkom.
Pre tvog dolaska noći su bile hladne,
bez pesme cvrčaka, neme.

Obučena u haljinu od poljskog cveća,
čekala sam te na terasi zaborava,
praveći venčić od čežnje.

Pitala sam se kako ćeš koračati
Kada me držeći za ruku, budeš vodio
pred oltar večnosti.
Znam koraci će odvzanjati
I sve će iza nas ostati
Kao uklesana imena
Velikih ljubavnika.

Ispod vela sa ponosom nosim
Onaj osmeh čiji je ključ dugo bio čuvan
U mračnom podrumu
U kovčegu tajni…

Kada ga podigneš i usne dotakneš
Tada…
Znaćemo da se poljupcem
stvaraju svetovi,
Da se ljubavlju gubavac leči
Tada…
Videćemo sve ono što se ispod
oklopa vešto krilo,
Plašeći se da je uzalud
Voleti…
Ali voleti… TO ZNAČI ŽIVETI…

Advertisements

Pozornica života

Tražila sam te u poljima
iskrivljene stvarnosti
U brdima kukavičluka i slabosti
Mesečinom sam tvoj trag pratila
A Suncem osvetljen tvom odraz u jezeru grabila.

Duboko sam se u sebe sakrila,
Da budem zauvek skrivena
Od onog što ne smem biti.
Na ovoj pozornici života
U svakoj senci đavo je pričao
Svoju izvrnutu istinu,
A nemi, ispijeni, od bolesti isceđeni
Ljudi su gledali i u sebe upijali
Svaki pramičak svetla
Koji je život nosio u svojoj šarenoj korpi iskustva…

Još par koraka dele me od istinske ljubavi
Koja sija iz tvoga pogleda
Grabiš me, kao orao plen
Ustrmio si se, jer znaš
Kakav je ukus u ustima kada jedeš
Pravi zalogaj.
Znaš da sam ja ta više no ikad
A ja prepoznajem u tebi sebe
Živim osećaje
Svake pesme
Svake boli koju si nosio,
A osmehom vešto skrio.

Ulazim u taj svet
Čudesne lepote
Zgazivši poslednjeg crva sumnje
Da ljubav ne raste u mojoj bašti…

Za nas…

Ja u nas verujem

Ja u nas verujem ,
ma kakve kiše padale
i našu tugu mamile.
Ja u nas verujem i
kad vetrovi snažni duvaju
I našu sreću ljuljaju…

Verujem u nas,
Jer sa tvojih usana
Radost ispijam.
U tvojim očima
Sebe sam videla
Onakva kakva sam,
Bez boli i rana životnih.

Oboje smo sebe davali ljudima
Koji nisu znali uzvratiti,
Jer nismo znali da ovde postojimo
Da bi jedno drugo voleli
i nesebično u jedinstvu živeli.

Ja u nas verujem
I nikad u tome ne odustajem
Jednostavno je
Volim te.

Zvezdani trag

Koračam… Na stopalima nosim zvezdanu prašinu, spuštam se…

Beše to davno dok ne dođosmo ovde… Gde se u nozdrve uvlači miris raspadutnih tela i krvi. Nismo ni sanjali da zvezde mogu sijati i na đubrištu ljudskosti, u tami gordosti i smejati se oholosti i grubosti.

Šta napravismo od sveta ljubavi i razumevanja… Samo jedan rezervat u mučilištu tame…

Nekad smo ostavljali zvezdani trag, koji ništa nije moglo obrisati… Zabeležena naša dela u Akaši su sijala, svakom putniku povratniku nadu davala…

Sijaj putniče, slavu njegovu prenosi, korake svoje duboko utisni… Neka za tobom jedinke krenu, koji će u tebi videti svetlost svetu…

Neka i sada za nama ostane zvezdani trag, koji će naraštajima biti znak, da svako može ići putem dobrote, samo ako snažno hoće… U svakom srcu tajna spava koja čeka da bude otkrivena, ljubavlju i verom satkana, tajna svemira…

Odlazim

Dosta je…

Živela sam kao najveći borac,

ratnica vremena koja svojim bićem

svet obasjava.

Mnogi su svetlost odbili,

jer su se na mrak privikli.

Borila sam se da ljubav bude vodilja

u ovom svetu obmana.

Da vera bude pokretač mnogima.

Ali avaj, ovaj svet, odbija da u svetlosti obitava.

Zato odlazim, ostavljam za sobom sve borbe koje sam vodila,

sve uspehe koje sam imala…

Odlazim… Vreme je da svako unutar sebe obitava i samo sebe obasjava…

Ovaj svet je isuviše surov za mene… Moja ljubav nije dovoljna da sa njom ljude dozivam…

Svako je jedinka Božija… Tek kad svi budu jedno sa njim, svetom će mir vladati…

Zato odlazim…

Ja sam jedno sa njim.

Postojanje

Na ivici bola,
satkanog od najcrnjih ponora,
tražim mesto na kome sam
nekada davno bila…
Tamo gde sve boli prestaju,
Ukrašeno najlepšim trenucima ljubavi, mira i blagosti,
Odatle ja dolazim.
Može li tama biti ta koja vlada
ili je samo dokaz da sa druge strane postoji
Jedan sasvim drugačiji svet…

Ovde gospodare bića iz najtamnijih pećina
Iz mračnih galaksija,
Dok smo ovde, uče nas da je bol i mrak deo nas
Kako ostati čist.. Neukaljan…
To je večna borba… Dobra i zla koju dok smo ljudi moramo u sebi osvestiti..
Upaliti svoju svest i uzdići je iznad svega što nas ne čini čistijima…
Doći do stanja bez dualnosti.
Gde postoji samo tišina Univerzuma…
Proživeti sve u ljudskoj formi
I vratiti se svom jedinom pravom domu
Izvoru postojanja…