Točak vremena

Možda smo se slučajno dotakli

Dok smo zamišljeno koračali ulicama prošlosti

Možda si me slučajno pogledao,

očima prepunih paperjastih snova

Ulazeći u moj pogled kao hrabri vitez

Koji krči puteve do svoje ljubljene…

Na raskrsnici puteva, gde ukrštaju se

Nepokolebljiva vera, nada, ljubav i istina

Na modrom asfaltu sudbine sedi sumnja,

Motreći ispod oka na svakog slučajnog prolaznika,

spremnog da iskorači iz svakodnevnice ljudskog postojanja.

Dok je svako od nas zanesen mislima kojima stvara svet,

kojima kroji sadašnjost…

U velikoj praznini, magičnom postojanju Svemira,

vibriraju naše duše, sijajući svetlost koja obasjava polja lavande,

unoseći mir i spokoj…

Možda smo hodali udaljenim svetovima

Držeći se za ruke, bosih stopala i ostavljajući prašinu zvezda za sobom

Ili smo na vrhovima prstiju plesali najljubavniji ples spoznaje

da smo oduvek spojeni nitima beskraja koji u nama odzvanja kao najlepša melodija Univerzuma…

Ti i ja u večnom točku vremena